Pišu: Jovana Vukosavljević i Dimitrije Nikolić
Razgovarali smo sa Sesilijom Pjere, organizatorkom ovogodišnjeg izdanja takmičenja Frankofona pesma, koje već više od dve decenije okuplja mlade izvođače i promoviše francuski jezik kroz muziku. U intervjuu se govori o izazovima organizacije, značaju takmičenja kao mosta između Srbije i Francuske, ali i o širem značenju frankofonije kao mreže kultura.
Kakvo je bilo Vaše iskustvo kao organizatora ovogodišnjeg izdanja takmičenja? Da li Vam je to bio prvi put u toj ulozi i šta je za Vas bilo najizazovnije?
Da, to mi je bio prvi put u takvoj ulozi. Moj posao profesorke francuskog jezika, kojim sam se bavila i pre dolaska u Srbiju, naučio me je da budem organizovana ne samo na poslu, već i u privatnom životu – i u tome zaista uživam. Zapravo, trebalo je da organizujem i prošlogodišnje izdanje takmičenja, ali je ono, zbog okolnosti u vašoj zemlji, bilo otkazano, pa smo se ove godine konačno ponovo okupili.
Moram da priznam da je sve bilo prilično zahtevno: moj posao ove godine podrazumevao je kontaktiranje svih učesnika i sprovođenje predselekcije (uz pomoć stručnjaka). Ipak, najizazovniji trenutak bio je dan finala. Brinula sam oko tajminga, jer smo morali da u veoma kratkom vremenu organizujemo i probe i samo takmičenje, pa je bilo neophodno sve unapred precizno isplanirati. Zato smo ceo raspored detaljno osmislili kako bi sve teklo bez problema. Pored toga, bila sam zadužena za mnogo različitih stvari istovremeno, kao i za predviđanje i rešavanje mogućih problema u hodu. Na kraju je sve prošlo odlično i iskreno se nadam da su svi učesnici i posetioci bili zadovoljni programom.
Da li ovo takmičenje vidite kao most između Srbije i Francuske? Da li po Vašem mišljenju ovakve inicijative zaista mogu da povežu dve kulture?
Svakako, ovo takmičenje jeste most između Srbije i Francuske. U stvari, verujem da svaka tema koja je vezana za kulturu može da poveže dve zemlje. Ljudi u Srbiji su očigledno zainteresovani za ovo takmičenje i za francuski jezik uopšte, a to, po mom mišljenju, dodatno jača postojeće odnose između naših zemalja.
Zašto je baš muzika izabrana kao glavni „most“ između ove dve zemlje? Šta ona može da postigne što drugi oblici komunikacije možda ne mogu?
Muzika je univerzalni jezik. Smatram da muzička kultura Srbije ima veoma snažan identitet – baš kao i u Francuskoj i drugim frankofonim zemljama. I ove godine, kao i u prethodnim izdanjima, imali smo pesme koje ne dolaze samo iz Francuske, već i iz Belgije, Kanade i drugih zemalja, što je i suština ovog takmičenja – povezivanje Srbije sa frankofonim svetom. Muzika ima sposobnost da prenese poruku – bilo da je reč o intimnoj, ličnoj poruci izraženoj kroz muziku, ili o širem obraćanju publici. To je suptilan, ali izuzetno snažan način izražavanja emocija.
Kako danas razumete frankofoniju – kao jezik, zajednicu ili ideju? Da li smatrate da se njeno značenje menja?
Važno je naglasiti da francuski jezik nije vlasništvo Francuske (što je ponekad teška istina i za same Francuze), jer širom sveta postoje ljudi kojima je francuski maternji jezik i koji žive u frankofonim zemljama. Frankofonija je mreža različitih kultura ujedinjenih jednim jezikom – i u tom smislu, kultura prevazilazi sam jezik. Verujem da se ona može razvijati, ali da je taj proces spor, s obzirom na to koliko je snažna veza između Francuske i francuskog jezika.
Kako biste opisali odnos srpske publike i francuske kulture danas? Da li ste primetili promene, posebno među mlađim generacijama?
U Francuskom institutu radimo i sa odraslima i sa decom svih uzrasta. Moram da kažem da postoji snažna veza između francuske kulture i srpskog naroda. Primetila sam da mnogi Srbi imaju rodbinu u Francuskoj ili u frankofonim zemljama, i verujem da to dodatno učvršćuje taj odnos. Ne bih rekla da sam primetila velike promene ili značajnu evoluciju – odnos je kroz godine ostao stabilan i takav je i danas.
Kako vidite budućnost takmičenja Frankofona pesma i njegov dalji razvoj?
Nadam se da će takmičenje trajati još dugo, jer postoji već više od 20 godina. U budućim izdanjima volela bih da uvedemo još jednu kategoriju za najmlađe učesnike. Ove godine imali smo dve kategorije: juniorsku (13–17 godina) i seniorsku (18+), ali razlika između najstarijih u juniorskoj i najmlađih u seniorskoj kategoriji zapravo nije velika. Pošto sam dobila i mnogo poziva od dece mlađe od 13 godina koja su želela da učestvuju, razmišljamo da im u budućnosti omogućimo učešće, kako bi i oni dobili priliku da učestvuju na Frankofonoj pesmi.
Koliko je takmičenje rasprostranjeno u drugim zemljama i kako povezuje različite nacionalne verzije?
Ovakva takmičenja postoje i u Slovačkoj, gde sam ranije radila, kao i u drugim zemljama, i povremeno pratim njihove programe kako bih dobila ideje i inspiraciju. U Slovačkoj postoje tri kategorije, a imaju i listu „zabranjenih“ pesama. Na primer, pesma „Mon Amour“ sa Evrovizije ponavljala se čak tri puta, a svake godine se izvodi i Edit Pjaf. Mi, naravno, volimo te pesme, ali takvi izbori postaju pomalo očekivani. Verujem da bi trebalo češće uključivati i druge frankofone izvođače – iz Kanade, Belgije, Francuske i drugih frankofonih zemalja – kao što je to bio slučaj ove godine, jer to bolje pokazuje raznolikost frankofone kulture danas.
Da li se razmišlja o tome da takmičenje preraste u međunarodni ili jedinstveni globalni format?
To je veoma dobro pitanje. Nisam sigurna da li ovakvo takmičenje postoji i u drugim balkanskim zemljama, niti da li bi bilo moguće uključiti sve zemlje regiona ili samo neke od njih. To bi bio zanimljiv, ali i logistički veoma zahtevan projekat. Mogao bi da postane pravi frankofoni muzički događaj.
Naposletku, kakvo je Vaše iskustvo u Srbiji i šta Vam je najviše ostavilo utisak u vezi sa srpskom kulturom, Beogradom i zemljom u celini?
Veoma volim Srbiju i dopada mi se što i dalje ima snažnu tradiciju, što mi nedostaje u Francuskoj, gde su tradicije više regionalne nego nacionalne. Ovde je jasno da je tradicija važna – bilo da je reč o hrani, muzici ili plesu – ona povezuje ljude kroz zajedničke korene. To je ono što ovde najviše cenim. Takođe, ljudi su veoma srdačni, a zemlja ima prelepu prirodu. Moje iskustvo u Srbiji je zaista veoma pozitivno i obogaćujuće. Kada boravim u nekoj zemlji, volim da putujem van prestonice i upoznajem različite regione, jer verujem da je to najbolji način da se neka zemlja zaista razume – i Srbija nije izuzetak.
Jovana Vukosavljević je doktorantkinja i istraživačica pri Katedri za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Bavi se filozofijom i estetikom muzike, kao i studijama popularne muzike i kulture.
Dimitrije Nikolić je student master studija klavira i kompozicije Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Pored ozbiljne muzike, aktivno se bavi i primenjenom muzikom, a iza sebe ima i dve objavljene knjige poezije.